ОТКРИВЕН ПРВИ СПОМЕНИК ПРОФЕСОРУ ЖИВОЈИНУ М. ПЕРИЋУ

• Као допринос осветљавању наше драгоцене научне баштине, 3. априла 2016. године, после 63 године од смрти, у присуству академика, професора универзитета, посленика права, студената и великог броја грађана Обреновца, као и праунука Јована Ивановића, откривен је први споменик у Србији професору Живојину Перићу


• . На иницијативу и уз подршку Српског адвокатског друштва споменик је подигла Градска општина Обреновац, надомак које је овај великан рођен.



• Биста у бронзи и идејно решење постамента рад су академског вајара Ивана Марковића, добитника награде „Сретен Стојановић“, а на спомен плочи је записано:



• Рођен у селу Стублине крај Обреновца, дипломирао права на Сорбони, судија Окружног суда за град Београд, секретар Министарства правде, професор Правног факултета у Београду. Предавао у Паризу, Бриселу, Лондону, Лиону, на Хашкој академији међународног права. Почасни доктор права Лионског универзитета.


• Дописни члан САНУ. Великан српске правне мисли.
  Умро у Оберурнену као почасни грађанин Швајцарске.


Српско адвокатско друштво и Општина Обреновац , пролеће 2016. године


• Тим поводом, председник Српског адвокатског друштва Душан Братић је изјавио:
  
  „Култура једног народа почива на баштини коју су за собом оставила минула поколења. Професор Живојин Перић је био човек испред свога времена.
  
  Он је, са неколицином других, лучоноша развоја српске науке и културе уопште. У своје време, на једнакој равни је општио са највећим научним умовима Европе. О томе довољно говори чињеница да је за почасног доктора Лионског универзитета изабран на предлог најугледнијих француских професора права међу којима је био и професор Lambert, творац теорије о објективној одговорности за штету.
  Зато, подизање споменика професору Перићу не представља чин отргнућа од заборава, јер док је у Србији правника, професор Перић не може бити заборављен. Подизањем споменика велика породица правника Србије и родна Посавина му одају почаст, а младим генерацијама дају подстрека за даља прегнућа у стицању знања“.




• Том пригодом, Библиотека „Влада Аксентијевић“ у Обреновцу приредила је изложбу дела, фотографија и личних предмета професора Перића, а о његовом животу и делу, уз много новота, надахнуто је излагала директорка Библиотеке, г-ђа Ивана Јаношевић, како следи.

  
  

  "Толико је заборављених, скрајнутих, потртих, занемарених. Дуг би био списак имена оних који су задужили овај народ, а били су кажњени заборавом. Неправде су бивале историјске, идеолошке, политичке, понекад и ничим посебним изазване, но велики наши сународници осташе без заслуженог респекта.
  Било је и оних које ни доба чији су савременици били није прихватало, разумело, подржало. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо”. Склони смо забораву и чињењу неправди, чињеница је.
  
  Сваки покушај и дело ка исправљању ове неславне традиције мора сведочити о томе да поштујемо оно што нам је у аманет остављено: њима у част, а нама, макар и с историјским заостатком, на понос и радост због испуњене обавезе да истражимо и сачувамо прошлост за оно време што ће тек постати историја. Само на тај начин остаће за незаборав.
  Данас присуствујемо једној, у низу надам се, прилика којима се ми садашњи, и овдашњи, сећамо једног од таквих великана: Живојина Перића, рођеног у Стублинама надомак Обреновца, Живојина Перића уваженог професора и декана београдског Правног факултета, Живојина Перића, почасног доктора права на Лионском универзитету, Живојина Перића, народног посланика, Живојина Перића почасног члана Српске краљевске академије. Могло би се још набрајати.
  
  Родна кућа Живојина Перића, налази се у селу Стублине, где је рођен 3. јануара 1868. године као наследник Милисава, земљорадника и Пелагије. Изразито бистар још као дечак, за школу је био надарен, и с успехом је завршава (основну у родном селу и Обреновцу, гимназију у Ваљеву и Београду).
  
  Омогућила му је имућна и многочлана породична задруга да се потом отисне у Париз, на студије права. С дипломом у рукама враћа се у Србију и започиње чиновничку службу у Министарству финансија, потом наставља у Министарству иностраних дела, те као судски писар, судија и секретар у Министарсву правде. Године 1898. бива изабран за универзитетског професора прво Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета, где ће остати све до пензионисања 1938. године.
  
  У аналима Правног факултета остаће забележен као ванредни и редовни професор Грађанског судског поступка, Приватног међународног права и Грађанског права, и декан 1908. и 1909, као и од 1912-1919. године. Био је дописни члан Српске краљевске академије, професор Хашке академије за међународно право и предавач у Лиону, Паризу и Бриселу. Аутор је књига, расправа, студија, сепарата, уџбеника, есеја и чланака из готово свих области права, неретко писаних и на неколико страних језика, почев од 1894. године.
  
  У библиографији радова Живојина Перића публикованој 1938. године у „Архиву за правне и друштвене науке“: органу Правног факултета Универзитета београдског наведено је више од 600 јединица. У фондовима библиотека у Србији, данас, чува се више од 180 његових ауторских дела (нека су настала у коауторству) и велики број чланака објављених у стручној периодици и штампи. Нека од тих дела изложена су у поставци приређеној управо за данашњу прилику.
  
  Архивски центри баштине грађу о Перићу и његовом деловању и представљају незаобилазна места свим заинтересованим истраживачима. Био је члан и многих научних друштава у земљи и Европи. У европским научним круговима био је високо цењен, те је 1933. године изабран за почасног доктора права на Лионском универзитету. Намера Савета Правног факултета, да га (уз Слободана Јовановића) изабере за почасног доктора наука, остала је без коначног исхода због почетка Другог светског рата.
  
  Иако је писао дела из различитих области права, посебно се занимао за грађанско и задружно право. У раду га је красила научна прецизност и педантност, чврста формална логика, изразита вештина тумачења, егзактност и указивање на бројне коришћене изворе.
  
  Перић је, осим већег броја политичких расправа и чланака, био и активни учесник у политичком животу Србије, нарочито после 1901. године. Био је један од лидера Српске напредне странке и био убеђени легалиста и пацифиста. У периоду од 1908. до 1912. године био је народни посланик за град Шабац. Као строг формалиста у праву, Перић је био несхваћен од наше средине по својим политичким идејама.
  
  Познато је да је био против краља Александра Обреновића и да је одбио његов позив да буде министар правде. Упркос томе, ипак је после државног удара и убиства краља и краљице, жестоко осуђивао противнике завереника. У томе је, такође, био доследан до краја, обнављајући ревносно сваке године кривичну пријаву, како не би наступила застарелост кривичног гоњења.
  
  Поред тога, писао је чланке, каткад и под псеудонимом (Гарик), у којима је нападао посебно радикале због њихове умешаности у преврату и погубних последица које су утицале на углед народа и државе у западној Европи. Професор Перић ће остати непоколебљиви заговорник европских интеграција све до краја свог живот
  
  а. Значајно је истаћи, пре свега, повод настанка модерне иницијативе европског уједињења, као и услове приступања Србије овим интеграцијама које су нам оставили у наслеђе наши велики преци.
  
  У време Анексионе кризе, а свестан опасности од „једног оштег европског рата“, био је једини народни посланик који је гласао против протестне резолуције Аустро-Угарској. Због тога је и тада и касније трпео жестоке критике, јер обични људи нису могли да схвате оно што је одавно имао на уму и што је била основа његовог пацифизма:
  
  да европски сукоби имају најтеже последице и по Европу и, нарочито, по мале народе.
  
  У периоду између два светска рата доказивао је да лоше стање у Европи произлази из распада Аустро-Угарске и да би требало, као замену, створити неку врсту дунавске заједнице држава. У таквим идејама био је веома упоран, тако да га је због тога, „наша средина често грубо исмејавала“.
  
  Због свог аустрофилског става сматрао је да се никако не сме водити политика уперена против Аустроугарске, нити полагати велике наде у Русију. Сматрао је да Србија треба да усмери политичку акцију у правцу Старе Србије и Македоније, никако према Босни и Херцеговини. 
  
  У скупштини је тврдио да је демократија теоријски погрешна и штетна, па да би Србија због демократије могла да изгуби карактер државе. Нападао је апсолутизам скупштине као штетан, неодговоран и много гори систем него апсолутизам једног човека. Када је Србија у Балканским ратовима ослободила Стару Србију и Македонију залагао се да Србија тражи подршку од Тројног савеза, а никако не од Русије.
  
  Сматрао је да је најбоље да се у новоослобођеним областима задржи војни режим, све док се ти крајеви довољно не култивишу. Јануара 1914. основао је Конзервативну странку. Током Великог рата у лето 1915. залагао се за прикључење Србије Аустро-Угарској.
  
  Проф. Перић се у својим радовима руководио идејом ауторитета државне власти, идејом права појединца, као и идејом пацифизма. Отуда и његов отпор употреби насилних средстава, као што су ратови, револуције или државни удари. Био је, дакле, један од пионира идеје формирања Европске уније која би ипак требало да буде само прелазна фаза ка, како би он то рекао, „Општој Држави Човечанства“.
  
  Југославију је видео као федеративну државу и сугерисао да је треба организовати на основу покрајинских граница какве су биле 1918. Занимљиво је да је Перић још 1923. федеративну Југославију видео као савез шест јединица, с одређеним степеном суверености. У том би савезу, сматрао је, биле би Србија (с Македонијом и Војводином), Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска са Славонијом, Словенија и Далмација.
  
  Био је ожењен Маром Петровић, сестром Михаила Петровића Аласа. Живели су заједно на Косанчићевом венцу, све до њиховог одласка код ћерке Вукосаве у Швајцарску 1943. године. Умро је у туђини, у Оберурнену 12. септембра 1953. године.
  
  Живојин Перић, један је од најпознатијих српских правника свих времена, са изузетном европском и међународном репутацијом. Његов просветни, педагошки и научни рад чини га једним од светионика у нашој правној науци.
  
  Но, његов обиман рад заслужује да буде много више проучен и тумачен него што је то био случај до сада. Они који су то чинили, сви одреда велика имена наше правне науке, допринели су да његово дело позиционирају на место које му припада. Леп пример је и анфитеатар број 3 београдског Правног факултета који носи име Живојина Перића. С поносом још једном истичемо да Живојин Перић потиче с ове наше посавске земље, коју је заувек носио у срцу.

  
  
  
У повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“ данашњим чином указујемо му достојну пажњу и чинимо један мали, али ипак искорак у настојању да га овенчамо незаборавом“.